Једном давно живеше један принц у Лесковац. Имаше све - кућу, кола, паре, викендицу на Пашину чесму, пио је на цртку у сви кафићи, сви му се улизували, глумили му другари. Уврте му се једном приликом у главу да се жени. Поче он да маје по град и узудуж и попреко. Од халу до Хисар, од Васково до центар, нема куде није прош'о. Ништа не нађе. А пун град з девојке. Куде ли је гледао... Једна дебела, једна мршава, једна глупа, једна много паметна, једна досадна, једна небањана. Само ги фалинке наоди.Све спонзоруше, закључи он и оде си дом. Престаде да искача скроз и да тражи. А и у град све исто, нема ни кое да се види. Ма поче и краљица да се распитује по комшије има ли нека девојка за удавање, краљ тражи пришку, расписао конкурс. Збраше неке. Из Дубочицу, из Мирошевце, из Стајковце. Расипа се краљица од турање грашак под постељину како би тестирала која се неће мож' успије. Јер тај што ву не смета сорта "Мали провансалац" под бубрези, тај неје за њеног сина. Ал' ништа. Успаше се све к'о гузице и краљица беше очајна.
Један дан запуца киша два дана. Севав муње, ударав громови, Ветерница се подиже скоро до колена. Око пола осам зазвони ги неки на врата. Татко, иди види кој је, мрзи ме да се дизам - узвикну принц. Море како те шљиснем ћу те обрнем са свем фотељу - одговори отац. Диже се стари краљ и откључа. На вратима је стајала принцеза из непознат крај. Киша ву беше зашљепосала косу, а ципеле познатог индонежанског произвођача су биле мокрц мокре. Која си бе ти? - упита стари татко. Ја сам принцеза, дал не видиш - рече она. Тој ће тек да видимо - убаци се краљица к'о сливче у гом**. Отрча она у собу, сабра све постељину што је имала, јоргани, черге, јамболије што ву купише за младенци, шес' амбасадор ћебета што ги принц доби за испраћај од побратими и све набаца на јед'н кревет. Преко тој натура још двајес јастука напуњени с' перду. Ал ву нестао грашак. Дал да иде до продавницу да купује оној мрзло у кесу, дал да не. Ма кој ће се маје по овуј кишу - размисли се она. Поврте се лево десно, па узеде кесицу са семке од паприку и расипа некол'ко зрнца под онуј постељину. До дуго у ноћ седеше принцеза, принц, краљ и краљица поред накладено кубе. Тек око два на принцезу се приспа. Добро је, ће си иде на легање - помисли се краљ - рек'о ће успијем овде на столицу. Посла краљица принцезу на он'ј кревет да гу истестира.
Са првим зрацима сунца рипнуше се они из кревет, сварише каву и чекаше принцезу. Кад се у пладне она диже одма' гу почеше питујев какво је било спање, не ли се будила. Цел' ноћ сам се изврћала, све ме нешто б'цкало у слабине. К'о семке од паприку да је неки наврљаја - рече изненађено она. Тој мора да су мени испали оточ кад сам узимала за расад од комшику - рече усхићено краљица. И ми од куртовку дом расађувамо. Расипамо се од работу - рече принцеза сетно. И седеше замишљени такој уз кафу дуго, дуго, дуго, принцеза која је размишљала од тринајес 'ектара паприку што ће се треба бере у септембар, краљица задовољна што ће коначно да ожени овог њеног билмеза, принц кој беше срећан што је нашеја вредну жену и краљ који се питао: "А бе, ће се дизав ли овија људи од астал?"
Koпирајтс: Лесковац Republika
